Mnogi vozači su primetili da njihov automobil ima brzinomer koji ide i do 220 ili 240 km/h, iako vozilo realno ne može ni blizu tih brzina. Ova pojava nije slučajna, već ima nekoliko praktičnih razloga.
Jedan od glavnih razloga je standardizacija proizvodnje. Proizvođači često koriste isti instrument panel za više verzija istog modela, bez obzira na snagu motora. 
Na taj način smanjuju troškove proizvodnje, jer nije potrebno praviti različite brzinomere za svaku verziju motora. Jači modeli mogu iskoristiti puni opseg, dok slabiji ostaju „ispod maksimuma“.
Drugi razlog je psihološki efekat, veći broj na brzinomeru stvara utisak snage i performansi, što može uticati na percepciju kupaca.
Tu je i tehnički aspekt: brzina na brzinomeru često ima malu rezervu iznad realne brzine zbog sigurnosnih standarda i tolerancija u merenju.
Na kraju, brzinomer nije tu da pokaže maksimalnu brzinu auta, već da pruži pouzdanu informaciju tokom vožnje, a sve ostalo je kombinacija marketinga i praktičnosti.
